Ako ste planirali nešto za vikend, možda bi trebalo da požurite.
Barem ako verujete naučnicima koji su još šezdesetih godina prošlog veka izračunali da će svet prestati da postoji upravo 13. novembra 2026. godine. Da stvar bude zanimljivija, datum pada na petak 13. Slučajnost ili univerzum ima prilično čudan smisao za humor?
Davne 1960. godine, trojica naučnika objavila su u prestižnom naučnom časopisu Science rad sa prilično dramatičnim naslovom „Doomsday: Friday, 13 November, A.D. 2026“, odnosno „Sudnji dan: petak, 13. novembar 2026. godine“.
Iza istraživanja stajao je austrijsko-američki fizičar Hajnc fon Ferster, zajedno sa kolegama Patrišom Mor i Lorensom Amiotom. Njihova teorija nije uključivala udar asteroida, nuklearni rat ili invaziju vanzemaljaca. Umesto toga, predvideli su nešto mnogo neobičnije – čovečanstvo će se toliko namnožiti da na planeti jednostavno više neće biti mesta za sve.
Nećemo umreti od gladi, već od gužve
Naučnici su svoju prognozu predstavili rečenicom koja je i danas jednako uznemirujuća koliko i apsurdna: „Naši pra-praunuci neće umreti od gladi. Biće zgnječeni do smrti.“
Njihova računica zasnivala se na istorijskom rastu svetske populacije. Analizirajući podatke od približno 400. godine pre nove ere do 1958. godine, primetili su da se vreme potrebno da se broj stanovnika udvostruči konstantno smanjuje.
Matematički model koji su razvili pokazivao je da bi do 2020. godine na Zemlji moglo da živi čak 25 milijardi ljudi, dok bi 13. novembra 2026. predviđeni broj stanovnika težio beskonačnosti.
Drugim rečima, prema njihovoj jednačini, čovečanstvo bi dostiglo tačku u kojoj dalji rast populacije više ne bi mogao smisleno da se matematički predstavi.
Srećom, stvarnost je odlučila da ne prati njihov scenario.
Gde su naučnici pogrešili?
Iako je svetska populacija zaista značajno porasla, danas na Zemlji živi nešto više od osam milijardi ljudi, što je daleko manje od brojeva koje je predviđao model.
Glavni problem bio je u pretpostavci da će se istorijski trend ubrzanog rasta nastaviti praktično neograničeno. Naučnici nisu dovoljno uzeli u obzir promene nataliteta, društveni razvoj i druge faktore koji utiču na broj stanovnika.
Zanimljivo je da su njihova predviđanja sve do početka devedesetih godina bila iznenađujuće bliska stvarnim podacima. Međutim, nakon toga svetska populacija počela je da raste sporije nego što je model predviđao.
Danas je globalna stopa rađanja znatno niža nego šezdesetih godina prošlog veka, a pojedine države suočavaju se sa potpuno suprotnim problemom – nedostatkom stanovništva i starenjem populacije.
Važno je napomenuti i da originalni naučni rad nije bio doslovno proročanstvo o uništenju planete. Njegov provokativni naslov i dramatičan zaključak predstavljali su način da se ukaže na matematičke i društvene posledice nekontrolisanog rasta stanovništva.
Dakle, hoćemo li preživeti petak 13?
Sve ukazuje na to da hoćemo.
Iako je datum iz naučnog rada konačno stigao, ne postoji naučni razlog da verujemo da će 13. novembra 2026. godine doći do smaka sveta. Matematički model jednostavno nije uspeo da predvidi dugoročne demografske promene.
Ipak, ova neobična priča podseća nas koliko čak i ozbiljne naučne prognoze mogu da pogreše kada pokušavaju da predvide daleku budućnost.
A ako se kojim slučajem naučnici ipak pokažu kao vidoviti, imamo jednu utehu: barem u ponedeljak nećemo morati na posao.